Poslednje godine Nadežda Petrović provela je kao dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima

Na današnji dan pre 105 godina preminula je Nadežda Petrović

Rođena u porodici intelektualaca, Nadežda nije imala problema da ostvari svoju želju da bude slikarka. Otac joj je bio učitelj crtanja, ljubitelj umetnosti, poznavalac istorije i načelnik poreske uprave. Godine 1884. Nadežda se seli sa svojom porodicom u Beograd gde završava Višu žensku školu 1891. godine i polaže ispit kojim stiče diplomu za nastavnika crtanja u srednjim školama. Nastavila je svoje školovanje u Prvoj srpskoj crtačkoj školi Kirila Kutlika, u kojoj je predavao i njen ujak Svetozar Zorić, i kod porodičnog prijatelja Đorđa Krstića.

Godine 1898. nastavlja da uči slikarstvo u Minhenu, u privatnoj školi Antona Ažbea, a kasnije kod Juliusa Ekstera. Kod Ažbea se suočava sa drugačijim pristupom tehnikama slikanja, u kojima je on prenosio shvatanja da se crtež, boja i kompozicija ne mogu odvajati i da se problemi na slici rešavaju bojom. Uz to je negovan širok slobodan potez. U školi kod Ažbea Nadežda je doživela i prvo slikanje u prirodi. U isto vreme, u tom ateljeu borave i Vasilij Kandinski i Aleksej Javljenski, a veliki uticaj na Nadeždu ima i druženje sa Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Groharom, Rihardom Jakopičem, Milanom Milovanovićem i drugima.

Nadežda je u Minhenu nameravala da ostane godinu dana, a zadržala se četiri pune godine, za to vreme naučila i nemački, ruski i francuski jezik. Dok je živela u Minhenu redovno je slala pisma svojim roditeljima i tražila da joj šalju novine i najnovije knjige o događajima u Srbiji. Odlučna u svom stavu da se posveti slikarstvu, Nadežda ne stvara svoju porodicu. Ako se i površno pređe preko njene biografije stiče se utisak da i nije bilo vremena za porodični život, da bi je svaka sentimentalnost odvukla od onoga što ona kao ličnost jeste: žena od ideje i za ideju, žena čije slike nude poruku u kojoj se osećajnost gubi u „borbenom činu“. Godine 1898. prekunula je veridbu sa jednim državnim činovnikom nakon što je njegova majka tražila neprihvatljivo veliki miraz.

Najpoznatija dela Nadežde Petrović Prvu, nažalost i jedinu samostalnu izložbu, Nadežda Petrović organizuje u prostorijama Velike škole u Beogradu, 25. avgusta 1900. godine. Iako joj je donekle priznala talenat, tadašnja kritika je bila nemilosrdna u pogledu njenih „novotarija”, ali i u pogledu uzora na impresionističke slike, koje je jedan kritičar čak nazvao „bolesnim i trulim mozgovima”. Na toj izložbi izložila je 19 slika koje pripadaju minhenskom periodu njenog stvaralaštva. Taj period traje do 1903. godine. Poznate slike iz tog perioda su: „Breze”, „Bavarac sa šeširom”, „Iz Iberžea”, „Vršidba”, „Sedeći ženski akt”, „Kupačice”…

Zajedno sa Branislavom Nušićem osnovala je „Kolo srpskih sestara”, i kao sekretar Društva kreće u vojnu misiju srpske vlade u posetu zgarištima na jugu, sve do Kičeva. U vreme proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, Nadežda se angažuje u organizovanju Prve jugoslovenske umetničke izložbe, koju je otvorio Kralj Petar, a na kojoj su izloženi radovi 96 umetnika iz Srbije, Slovenije, Hrvatske i Bugarske, sa 458 radova. Na toj izložbi, gde su najveću pažnju privukle velike istorijske kompozicije Paje Jovanovića, žiri je odbio Nadeždine seoske pejzaže a prihvatio samo jednu sliku – Žetvu, za koju je kritika rekla da se bez nje i moglo i da nije od neke vrednosti.

Poslednje godine života

Poslednje godine Nadežda Petrović provela je kao dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima. Dodeljena joj je medalja za hrabrost za njen trud tokom rata. Nije htela da ostane u sanitetu već je izričito zahtevala da je pošalju na sam front u improvizovanu bolnicu. U jeku borbi, dok je u bolnici vladala epidemija pegavog tifusa, Nadežda Petrović, i sama iscrpljena, poslednjom snagom slikala je šatore valjevske bolnice, sve dok zarazna bolesti nije i nju oborila. Bolovala je sedam dana, a umrla 3. aprila 1915. godine.

Ratni period traje od 1912 – 1915. godine. Tada nastaju slike: „Prizren“, „Dve seljanke“, „Devojka u narodnoj nošnji“, „Gračanica“, „Kosovski božuri“, „Skoplje“, „Vezirov most“… i poslednja slika „Valjevska bolnica“.

Nadežda je pisala likovne kritike, bavila se fotografijom, imala je i letnju slikarsku školu. Sama se izjašnjavala kao impresionista, ali mnogi vide u njenim slikama poteze „ekspresije“. Jasno je da je Nadežda postepeno usvajala moderno slikarstvo, te je nekad pod uticajem svojih minhenskih profesora, nekad simbolista, a nekad impresionista.

Za kratak život od nepune 42 godine, Nadežda Petrović je uspela da stvori bogat slikarski opus i u isto vreme aktivno učestvuje u realizaciji ideje jugoslovenstva.

PRIVOĐENJE NIJE DOVOLJNO! Srpska politička stranka traži STROGE SANKCIJE za antivaksere

Izvor: Espreso