Connect with us

Politika

VUČEVIĆ: Ne znam da li sam prisluškivan, ali mislim da je Novi Sad bezbedan grad

Objavljeno

-

Foto: Grad Novi Sad

Vučević je, gostujući u emisiji „Grad i mi“, rekao kako misli da, ako se prisluškivanje i desilo, to može biti samo u vezi sa njegovom političkom funkcijom


NOVI SAD – Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević izjavio je za Radio-televizije Vojvodine da ne zna da li je prisluškivan, da o celoj aferi zna samo iz medija, te da ako bi komentarisao navode da se nezakonitim presretanjem razgovora bavila i novosadska policija, dok se na njenom čelu nalazio Milorad Šušnjić, da bi to mogao da radi samo na nivou pretpostavki.

Vučević je, gostujući u emisiji „Grad i mi“, rekao kako misli da, ako se prisluškivanje i desilo, to može biti samo u vezi sa njegovom političkom funkcijom. Vučević

Mediji su proteklih dana spekulisali da se Vučević, kao gradonačelnik i potpredsednik Srpske napredne stranke, na spisku za neovlašćeno prisluškivanje najverovatnije našao zbog važnosti funkcije koju obavlja u gradu, ali i bliskosti sa predsednikom Srbije i SNS-a Aleksandrom Vučićem, koji je takođe navodno godinama tajno i nezakonito prisluškivan.

„Vidim da je došlo do saslušanja nekih ljudi u vezi sa prisluškivanjem predsednika Vučića. Za sebe nemam informacija da li sam prisluškivan. Ako se to desilo , a nije postojala neka sudska naredba, onda je to ozbiljno. Voleo bih da nije istina da sam prisluškivan“, rekao je on.

Vučević je rekao da danas ima mnogo bolju komunikaciju sa Policijskom upravom u Novom Sadu, nego što je to bilo ranije, te da se često priča o snažnim institucijama, koje treba da budu garant stabilnosti, ali da se previđa da institucije bez međuljudske saradnje ne mogu da funkcionišu.

„Policija je u jednom trenutku imala rezervisan stav prema gradonačelniku, to je bilo na početku mog prvog mandata 2012. godine, u smislu da se smatralo da svako treba da radi svoj posao, ne mešajući se posao drugog. Niko od nas nema nameru da kadruje u policiji, ali ne može da gradonačelnik bude neinformisan u smislu bezbednosti grada. Ne mogu ja da kažem na konferenciji za medije da bezbednost u gradu nije moj posao. Ja sam samo tražio da budem informisan, jer javnost pita, te da ja mogu da im odgovorim i da dam neke nagoveštaje. Onda je dogovoreno da ja budem uključen u sistem policije i da dobijam izveštaje o najvažniji krivičnim delima u Novom Sadu. Kada je došlo do promena u policiji, oni su doneli su odluku da me isključe iz tog sistema informisanja; tada su rekli da je to privremeno i to traje do danas. Danas imam odličnu saradnju sa novim načelnikom PU za Novi Sad, Slobodanom Mališićem“, zaključio je gradonačelnik.

Vučević kaže da se nikada nije žalio i da neće da zvuči kao da žali za nečim propuštenim, kao i da je njegov zadatak da Novi sad bude bezbedan grad.

„Mislim da je Novi sad bezbedan grad. Jeste da ima problema, da ima onih koji ne haju za to što većina želi da živi u mirnom gradu. Ima onih koji su ohrabreni ružnim novinskim naslovima. Ali ako poredimo sa evropskim gradovima, mi smo 99 odsto bezbedniji. Da vam ne pričam da su nisam smeo da prođem noću kroz centar Brisela, a mi zamišljamo da je ko zna kako bezbedno. I dalje smo mi mnogo bezbedniji nego većina evropskih gradova. Da to sada poredimo sa SFRJ i 150.00o ljudi u gradu, ne možemo. Ceo svet se promenio. Razgovarao sam sa gradonačelnikom Soluna, oni su imali pakao tamo, kada je bezbednost u pitanju“, zaključio je on.

Govoreći o epidemiološkoj situaciji, Vučević je rekao da ne možemo da ne budemo zabrinuti, da je virus među nama, te da je proteklih dana došlo do povećanja dnevnog broja novoobolelih u Novom Sadu, kojih je sada od 90 do 100, što pokazuje da popuštanje odmah rezultira širenjem virusa.

„Nije dramatično, ali može da krene u neželjenom pravcu. Verovatno i faktor vakcinacije utiče na to da stičemo utisak da sve ide na bolje. Do sada smo vakcinisali preko 700.000 ljudi u Srbiji, mnoge evropske zemlje se ugledaju na nas. Velika zahvalnost Kini na vakcinama, saradnja sa Rusima vezana za proizvodnju u Torlaku je u toku. To što je 45.000 revakcinisano ne znači da smo mi svi ostali sada sigurni. U ovom trenutku se ne razmišlja o zaoštravanju mera i nadam se da do toga neće doći. Imamo bojazan zbog okupljanja za Sretenjski praznik, i zato apelujem na one koji putuju da poštuju epidemiološka pravila“, rekao je on.

Što se tiče vakcinacije, Vučević je rekao da se ona nastavlja na Novosadskom sajmu, u Hali 1, da tamo radi 16 timova, te da ide paralelno i vakcinacija i revakcinacija.

„Vakcinacija se nastavlja u ponedeljak, imamo sve tri vakcine, dnevno smo u Novom Sadu uspevali da vakcinišemo i revakcinišemo skoro 5.000 ljudi. Ja apelujem na ljude sa da se vakcinišu jer nema šta drugo da nam garantuje kolektivni imunitet. Videli smo probni period, da od vakcine nema posledica. Ja znam kako narod reaguje – neće mnogu da žure, hoće da vide kako će drugi proći. Moj apel je da iskoriste mogućnost koju im država pruža i da zaštite živote i zdravlje. Virus neće brzo nestati. Ili da se masovno vakcinišemo ili da se još ljudi razboli, treća mogućnost ne postoji“, izričit je on.

Vučević je podsetio javnost da smo pod svim ovim okolnostima u Novom Sadu obeležili doček Nove godine po lunarnom kalendaru i pokazali da smo prijatelji sa Kinezima.

„To smo uradili sa umetničkim stvaraocem i muzičarem Slobodanom Trkuljom. Nismo mogli da napravimo ceremoniju kao prošle godine, ali Limanski park odiše lepim tonalitetom boja. Ne smemo zaboraviti da je Kina bila sa nama u teškim trenucima, a prijatelj se u nevolji vidi. Ne glorifikujući položaj geostrateškog igrača, Kina je bila sa nama u delikatnim momentima“, rekao je on.

Vučević je čestitao kineski Novu godinu celokupnom kineskom narodu i ambasadorki NR Kine u Srbiji, Čen Bo, kojoj je poželeo da nastavimo dobre odnose i poručio da će ambasadorka ove godine češće svraćati u Novi Sad jer su na pomolu novi projekti sa Kinom, od kojih je jedan izgradnja Fruškogorskog koridora.

Izvor: Espreso

Advertisement

———-
OSTAVI KOMENTAR

OSTAVI KOMENTAR

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Politika

ĐINĐIĆEVA SEKRETARICA OTKRILA SA KIM SE VIĐAO: Svako jutro ga je čekala KAFA i „BIG MEK“ ili SENDVIČ!

Objavljeno

-

Zoran Đinđić, Foto: Beta/Milan Obradović


Samo je jedna osoba bila toliko bliska da je viđala Zorana Đinđića gotovo svaki dan, a nije bila član porodice.

Znala je svaki njegov pokret, svaku nameru, ugovarala i pratila svaki sastanak i pravila organizacionu strategiju za svaki dan. Bila je to njegova lična sekretarica Biljana Stankov, koja je Zorana Đinđića pratila od njegovih prvih poslaničkih dana 1991, pa sve do dana kada je ubijen 2003.

Biljana je u njenom prvom intervjuu, koji je dala za Njuzvik 2017. godine, ispričala da je ona vodila sve Đinđićeve poslove, beležila obaveze i ugovarala sastanke. Rekla je da je bio je strog i da se ponekad činilo da možda i preteruje, kao i da je od svih tražio organizovanost i disciplinu.

„Bilo je tu i suza i svega, ali nikada nije bilo nikakvih uvreda. Sećam se kako je jedna saradnica imala problem i kada me je nakon nekoliko pomeranja termina za završetak tog projekta nazvao, rekla sam mu da joj je potrebno još nekoliko dana, a on je tada dreknuo: „Kakav problem? Problemi se rešavaju noću, a danju se radi!“, prisetila se Biljana koja je tada ispričala i kako je izgledao jedan Đinđićev tipičan dan:

„Ujutru ga je uvek čekala kafa, ali i da ga nije čekala, to ne bi bilo ništa dramatično. Nije pridavao važnost ni hrani ni piću. Istina, voleo je da pije filter kafu s mlekom. Kada je bio gladan, obično je jeo tople sendviče ili ‘big mek’ iz Mekdonalsa. To je bilo sve. Onda bi u svojoj kancelariji jeo vrlo brzo, svega nekoliko minuta, i kada bi se zatim pojavio na vratima, izgledao je kao da je uzeo neku energetsku bombu. Veoma retko je išao na ručkove, osim ako nisu bili deo nekog protokola. Sedeo je u svojoj kancelariji i tu je i ručao. Voleo je da zapali tompus i to samo kada je nešto dobro uradio ili kada su rezultati onoga što je radio bili pozitivni. U tim trenucima imao je taj neki osmeh po kojem ga još uvek pamtim. S druge strane, postoje tri stvari kojima je pridavao veliku važnost: antikviteti; uvek je imao najmoderniji mobilni telefon i veoma je voleo penkala. Te tri stvari su ga potpuno oduševljavale“, rekla je Stankov.

Kako je Zoran Ðinđić doživljavao mesto premijera?

Biljana je u intervjuu rekla da je on to želeo i da se za to borio. Prema njenim rečima, znao je tačno šta sa tog mesta može da uradi i nikada tu poziciju nije zloupotrebio. Na tom mestu je zamišljao kako da stvori modernu Srbiju u kojoj će ljudi biti zadovoljni, obrazovani, zemlju u kojoj će ljudi želeti da žive.

Danas se mnogi hvale kako su dobro poznavali Zorana Ðinđića, a Biljana je otkrila koga je posebno cenio i sa kim je rado provodio vreme:

„Tokom čitave njegove političke karijere nije bilo nikoga tako posebnog, ali nekoliko meseci pre ubistva pojavila se jedna osoba s kojom se susreo nekoliko puta. Bio je to vladika Atanasije Rakita. S njim je razgovarao neobično dugo i sama sam se čudila što je u razgovoru s njim ostajao mnogo duže nego što je bilo planirano. Ispočetka sam te njihove razgovore morala da prekidam jer nije bilo vremena, ali mi je on jednom prilikom, kada ga je ispratio, rekao: „Mnogo je interesantan“. Kasnije, kada sam se nakon ubistva u dva navrata sastala s vladikom Rakitom, shvatila sam da su za njega ti razgovori bili kao neki novi uvid i neka duhovna strana, koja mu je očito bila bliska i koja mu je prijala“.

O odnosu sa Miloradom Ulemekom Legijom

Stankov se sa Legijom i sama srela u sudnici i kaže da je premijer znao ko je on i ko su ljudi kojima je okružen.

„Bio je potpuno svestan svega. Kada se desila pobuna, niko nije želeo da razgovara s njima i mislim da je tada gospodin Ðinđić pokazao da je izuzetno hrabar. Kada pogledate danas, ali i tada, ko je mogao da reši taj problem sa Crvenim beretkama? Ko? Vidimo i danas da niko nije bio sposoban da to reši. Uostalom, danas svi znamo da se spremalo njihovo hapšenje, ali su oni bili brži“.

Osvrnuvši se na tragičan dan 2003. godine, dgovorila je i da li smatra li da je Ðinđić osećao da mu neko iz najbližeg okruženja radi o glavi?

„Ne bih to mogla da kažem. Mislim da je i suđenje pokazalo kako su ti kriminalci koji su ga ubili bili dobro organizovani. Nisu se oni okupili za vreme Ðinđićevog mandata, oni su postojali mnogo duže. Nažalost, u tim institucijama koje smo zatekli 2001. ubice su imale mnogo podrške. Dve godine rada vlade nije bilo dovoljno da se od devastiranih institucija napravi nešto dobro. Ono što smo mi zatekli bilo je nenormalno, dekadentno, bolesno i trulo“.

Kako pamti poslednji susret s njim?

„I dan-danas sam sigurna da do tog 12. marta nije moralo da dođe. Imao je povređenu nogu i mnogo ga je nerviralo što ne može brzo da hoda i preskače po dva stepenika. Stalno je proveravao taj fiksirani deo da li može da se skine i bio vrlo nestrpljiv da mu se udlaga što pre ukloni. U kabinetu smo organizovali posao tako da on dolazi svaki drugi dan i da vikendom ostaje kod kuće. Tog 12. marta nije morao da dođe. Međutim, tada je imao zakazan sastanak sa Savetom za borbu protiv korupcije i pošto smo ga već jednom otkazali, on je insistirao na tome da se sastanak ovoga puta održi. Uz to, imao je zakazan sastanak i sa Anom Lind, švedskom ministarkom inostranih poslova. Prvi sastanak trebalo je da počne u 13 sati. Protokol je bio takav da sam uvek znala kada dolazi. Ispred vrata je bio jedan mladić iz obezbeđenja, koji je pratio njegov dolazak i bio tu u slučaju da mu je potrebna pomoć. U 12.40 čula sam kao da je nešto lupilo. Pomislila sam da je neka cigla pala u kabinetu koji se renovira na spratu iznad. Onda je taj momak ispred vrata rekao: „Ubili su šefa“. Jedna moja koleginica je otrčala da vidi šta se dešava i samo mi je rakla: „Ne izgleda dobro“. Ja sam tada bila u nekom stanju šoka, ali sam rekla zaposlenima da se niko ne javlja na telefon i da ne dajemo nikakve informacije. Otišla sam do kraja hodnika u smeru iz kog je on uvek dolazio. Za to vreme obezbeđenje je uspelo da ga unese u zgradu. Ukočila sam se potpuno zatečena tim nadrealnim prizorom. Izgledao je živ, a ta rana se nije ni videla. Naravno da sam znala da je situacija teška, ali to vam je tako, oči gledaju, a razum i mozak to ne mogu da prihvate. Sve vreme sam razmišljala šta mogu da uradim i kako da mu pomognem, jer u to vreme nije bilo osobe na svetu do koje nismo mogli da dođemo. On je bio neverovatno cenjen i poštovan svuda. Onda su ga ipak odvezli službenim kolima, a ja sam stalno bila na vezi s njegovim vozačem Aleksandrom Bjelićem jer smo svi želeli da čujemo ono što nismo čuli. U 13.30 neko je došao u kabinet i rekao kako je preminuo i da smo ostali bez njega. Te slike u hodniku dok leži jesu poslednje kada sam ga videla“, ispričala je Biljana Stankov 2017. godine.

Izvor: Espreso/Srbijauzivo.com

Nastavi sa čitanjem

NAJČITANIJE 48h