Connect with us

Politika

PRVA ISPLATA 8. APRILA: Brnabić i Mali o novim merama!

Objavljeno

-

Ana Brnabić, Foto: printscreen

Premijerka Srbije Ana Brnabić poručila je da je Vlada usvojila paket mera podrške koji je predložen i, kako kaže, već počinju da pristiži ekonomski i privredni rezultati iz 2020. godine


Privreda će početi da dobija novac u aprilu, a iznos koji će firme dobiti za minimalac od države je oko 48.000 dinara.

Po pola minimalca, biće isplaćeno privredi i tokom maja i juna.

– Mi smo isplatili za sve penzionere uvećanu januarsku penziju, time ispunili obećanje, kaže Siniša Mali.

– Tri državne hartije od vrednosti biće uključene u JP Morganov indeks zemalja u razvoju, što je važno za poverenje investitora. Na današnjoj sednici vlade smo usvojili sve akte koji su neophodni da bi se treći paket sproveo u delo. Ukupna vrednost je 250 milijardi dinara. Kada se sve sabere dolazimo do cifre od osam milijardi evra koje je država izdvojila za pomoć.

– Pre godinu dana smo pokrenuli dva fronta, jedan za spas zdravlja ljudi i drugi za spas ekonomije. Doneli smo rebalans budžeta, reagujući da se troškovi smanje. Odlagali smo plaćanje poreza, isplatili tri minimalne zarade, u istom trenutku kada se korona pojavila, država je reagovala. Videli smo da se korona ne predaje, pa smo izašli i sa drugim paketom. Godinu smo završili sa 10.000 pomoći svim medicinskim radnicima.

– I koji su rezultati? Srbija ima najmanji pad BDP prošle godine. Javni dug je potpuno pod kontrolom, neki nam kažu čak samo se zadužujte, hoćemo da preživimo. Mi ne radimo to tako, sve radimo kako bismo očuvali stabilnost. Inflacija se nije menjala, kurs u odnosu na evro se nije menjao – kazao je ministar Mali.

Ministar je naglasio da ne smemo da se opustimo, i da je pandemija i dalje u toku, kao da i dalje svi trpimo posledice virusa.

– Zato smo i doneli odluku da izađemo sa novim paketom mera.

– I na zdravstvenom i na privrednom frontu Srbija pravi odlične rezultate, a čitav svet govori o Srbiji kao o modelu za borbu protiv virusa, rekla je Ana Brnabić. Izdvojila sam rezultate koje smo postigli kroz pakete. Tokom 2020. industrijska proizvodnja je bila veća nego u 2019. Tokom 2020. broj zaposlenih je povećan za više od 50.000, dok je ceo svet gledao ljude kako ostaju bez posla.

– Paketi pomoći su bili odlično osmišljeni. Strani investitori su nastavili da veruju u nas. Srbija je pokazala da je jaka i stabilna i da građani mogu na nju da računaju.

– Izvoz je porastao takođe. Plate i penzije su nastavile da rastu. Prosečna plata je 518 evra, inflacija je stabilna, a javni dug pod kontrolom.

– Ovo je rezultat napornog rada, rekla je Brnabić. Našli smo snage da idemo sa trećim paketom podrške i privredi i građanima. Poseban je akcenat na penzionerima, kao najugroženijima. Zahvaljujem Vučiću na podršci, kao i privrednicima i građanima.

Međutim, novim paketom predviđena je i posebna sektorska pomoć koju će dobiti turistički radnici, turističke agencije, hotelijeri, turistički vodiči u iznosu još jednog celog minimalca, te će oni, za razliku od ostalih, dobiti ukupno oko 80.000 dinara.

To je bila molba predsednika Aleksandra Vučića da ta grupa privrede dobije posebnu pomoć jer je najviše pogođena pandemijom.

Još jednu sektorsku pomoć dobiće autoprevoznici, a ona podrazumeva 600 evra po autobusu tokom šest meseci.

Pored toga, postojeća garantna šema biće proširena za 500 miliona evra, a planirano je da se obezbedi još 500 miliona evra za novu garantnu šemu koja će predviđati manje uslove i biće dostpunija preduzećima.

Kada je reč o pomoći građanima, svi punoletni građani dobiće dva puta po 30 evra, u maju i novembru.

Penzioneri će, pored ovih 60 evra, dobiti još 50 evra direktne pomoći u septembru.

MEĐUSOBNO POLITIČKO POVERENJE 2 ZEMLJE JE ČVRSTO: Si Đinping čestitao Vučiću Dan državnosti!

Izvor: Espreso

Advertisement

———-
OSTAVI KOMENTAR

OSTAVI KOMENTAR

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Politika

ĐINĐIĆEVA SEKRETARICA OTKRILA SA KIM SE VIĐAO: Svako jutro ga je čekala KAFA i „BIG MEK“ ili SENDVIČ!

Objavljeno

-

Zoran Đinđić, Foto: Beta/Milan Obradović


Samo je jedna osoba bila toliko bliska da je viđala Zorana Đinđića gotovo svaki dan, a nije bila član porodice.

Znala je svaki njegov pokret, svaku nameru, ugovarala i pratila svaki sastanak i pravila organizacionu strategiju za svaki dan. Bila je to njegova lična sekretarica Biljana Stankov, koja je Zorana Đinđića pratila od njegovih prvih poslaničkih dana 1991, pa sve do dana kada je ubijen 2003.

Biljana je u njenom prvom intervjuu, koji je dala za Njuzvik 2017. godine, ispričala da je ona vodila sve Đinđićeve poslove, beležila obaveze i ugovarala sastanke. Rekla je da je bio je strog i da se ponekad činilo da možda i preteruje, kao i da je od svih tražio organizovanost i disciplinu.

„Bilo je tu i suza i svega, ali nikada nije bilo nikakvih uvreda. Sećam se kako je jedna saradnica imala problem i kada me je nakon nekoliko pomeranja termina za završetak tog projekta nazvao, rekla sam mu da joj je potrebno još nekoliko dana, a on je tada dreknuo: „Kakav problem? Problemi se rešavaju noću, a danju se radi!“, prisetila se Biljana koja je tada ispričala i kako je izgledao jedan Đinđićev tipičan dan:

„Ujutru ga je uvek čekala kafa, ali i da ga nije čekala, to ne bi bilo ništa dramatično. Nije pridavao važnost ni hrani ni piću. Istina, voleo je da pije filter kafu s mlekom. Kada je bio gladan, obično je jeo tople sendviče ili ‘big mek’ iz Mekdonalsa. To je bilo sve. Onda bi u svojoj kancelariji jeo vrlo brzo, svega nekoliko minuta, i kada bi se zatim pojavio na vratima, izgledao je kao da je uzeo neku energetsku bombu. Veoma retko je išao na ručkove, osim ako nisu bili deo nekog protokola. Sedeo je u svojoj kancelariji i tu je i ručao. Voleo je da zapali tompus i to samo kada je nešto dobro uradio ili kada su rezultati onoga što je radio bili pozitivni. U tim trenucima imao je taj neki osmeh po kojem ga još uvek pamtim. S druge strane, postoje tri stvari kojima je pridavao veliku važnost: antikviteti; uvek je imao najmoderniji mobilni telefon i veoma je voleo penkala. Te tri stvari su ga potpuno oduševljavale“, rekla je Stankov.

Kako je Zoran Ðinđić doživljavao mesto premijera?

Biljana je u intervjuu rekla da je on to želeo i da se za to borio. Prema njenim rečima, znao je tačno šta sa tog mesta može da uradi i nikada tu poziciju nije zloupotrebio. Na tom mestu je zamišljao kako da stvori modernu Srbiju u kojoj će ljudi biti zadovoljni, obrazovani, zemlju u kojoj će ljudi želeti da žive.

Danas se mnogi hvale kako su dobro poznavali Zorana Ðinđića, a Biljana je otkrila koga je posebno cenio i sa kim je rado provodio vreme:

„Tokom čitave njegove političke karijere nije bilo nikoga tako posebnog, ali nekoliko meseci pre ubistva pojavila se jedna osoba s kojom se susreo nekoliko puta. Bio je to vladika Atanasije Rakita. S njim je razgovarao neobično dugo i sama sam se čudila što je u razgovoru s njim ostajao mnogo duže nego što je bilo planirano. Ispočetka sam te njihove razgovore morala da prekidam jer nije bilo vremena, ali mi je on jednom prilikom, kada ga je ispratio, rekao: „Mnogo je interesantan“. Kasnije, kada sam se nakon ubistva u dva navrata sastala s vladikom Rakitom, shvatila sam da su za njega ti razgovori bili kao neki novi uvid i neka duhovna strana, koja mu je očito bila bliska i koja mu je prijala“.

O odnosu sa Miloradom Ulemekom Legijom

Stankov se sa Legijom i sama srela u sudnici i kaže da je premijer znao ko je on i ko su ljudi kojima je okružen.

„Bio je potpuno svestan svega. Kada se desila pobuna, niko nije želeo da razgovara s njima i mislim da je tada gospodin Ðinđić pokazao da je izuzetno hrabar. Kada pogledate danas, ali i tada, ko je mogao da reši taj problem sa Crvenim beretkama? Ko? Vidimo i danas da niko nije bio sposoban da to reši. Uostalom, danas svi znamo da se spremalo njihovo hapšenje, ali su oni bili brži“.

Osvrnuvši se na tragičan dan 2003. godine, dgovorila je i da li smatra li da je Ðinđić osećao da mu neko iz najbližeg okruženja radi o glavi?

„Ne bih to mogla da kažem. Mislim da je i suđenje pokazalo kako su ti kriminalci koji su ga ubili bili dobro organizovani. Nisu se oni okupili za vreme Ðinđićevog mandata, oni su postojali mnogo duže. Nažalost, u tim institucijama koje smo zatekli 2001. ubice su imale mnogo podrške. Dve godine rada vlade nije bilo dovoljno da se od devastiranih institucija napravi nešto dobro. Ono što smo mi zatekli bilo je nenormalno, dekadentno, bolesno i trulo“.

Kako pamti poslednji susret s njim?

„I dan-danas sam sigurna da do tog 12. marta nije moralo da dođe. Imao je povređenu nogu i mnogo ga je nerviralo što ne može brzo da hoda i preskače po dva stepenika. Stalno je proveravao taj fiksirani deo da li može da se skine i bio vrlo nestrpljiv da mu se udlaga što pre ukloni. U kabinetu smo organizovali posao tako da on dolazi svaki drugi dan i da vikendom ostaje kod kuće. Tog 12. marta nije morao da dođe. Međutim, tada je imao zakazan sastanak sa Savetom za borbu protiv korupcije i pošto smo ga već jednom otkazali, on je insistirao na tome da se sastanak ovoga puta održi. Uz to, imao je zakazan sastanak i sa Anom Lind, švedskom ministarkom inostranih poslova. Prvi sastanak trebalo je da počne u 13 sati. Protokol je bio takav da sam uvek znala kada dolazi. Ispred vrata je bio jedan mladić iz obezbeđenja, koji je pratio njegov dolazak i bio tu u slučaju da mu je potrebna pomoć. U 12.40 čula sam kao da je nešto lupilo. Pomislila sam da je neka cigla pala u kabinetu koji se renovira na spratu iznad. Onda je taj momak ispred vrata rekao: „Ubili su šefa“. Jedna moja koleginica je otrčala da vidi šta se dešava i samo mi je rakla: „Ne izgleda dobro“. Ja sam tada bila u nekom stanju šoka, ali sam rekla zaposlenima da se niko ne javlja na telefon i da ne dajemo nikakve informacije. Otišla sam do kraja hodnika u smeru iz kog je on uvek dolazio. Za to vreme obezbeđenje je uspelo da ga unese u zgradu. Ukočila sam se potpuno zatečena tim nadrealnim prizorom. Izgledao je živ, a ta rana se nije ni videla. Naravno da sam znala da je situacija teška, ali to vam je tako, oči gledaju, a razum i mozak to ne mogu da prihvate. Sve vreme sam razmišljala šta mogu da uradim i kako da mu pomognem, jer u to vreme nije bilo osobe na svetu do koje nismo mogli da dođemo. On je bio neverovatno cenjen i poštovan svuda. Onda su ga ipak odvezli službenim kolima, a ja sam stalno bila na vezi s njegovim vozačem Aleksandrom Bjelićem jer smo svi želeli da čujemo ono što nismo čuli. U 13.30 neko je došao u kabinet i rekao kako je preminuo i da smo ostali bez njega. Te slike u hodniku dok leži jesu poslednje kada sam ga videla“, ispričala je Biljana Stankov 2017. godine.

Izvor: Espreso/Srbijauzivo.com

Nastavi sa čitanjem

NAJČITANIJE 48h