Lički superčovek iz Gračaca karijeru je počeo u Berlinu

Čuveni snagator mogao je rukama da podigne iznad glave drveni podijum na kojem je svirao šestočlani orkestar. Hrvatski Samson, kako su ga za života prozvali, mogao je zubima da podigne bure piva teško 50 kilograma a nakon nastupa da pojede celo jagnje za jedan obrok!

Lički superčovek iz Gračaca karijeru je počeo u Berlinu, gde je radeći kao nosač, u novinama vidio da u cirkusu nastupa tada poznati atletski šampion koji izaziva na dvoboj svakoga ko hoće. Pobedio je protivnika, zaradio 500 zlatnih maraka i 1900. godine sam počeo da izaziva druge na za novac.

Bio je nepobediv, zaradio je mnogo novca, a 1927. deo svojih prihoda je darovao Nikoli Tesli za njegov istraživački rad. Bio je zakleti Jugosloven, a novac koji je zarađivao uglavnom je poklanjao ljudima širom Jugoslavije.

Marijanova unuka Irena Matijević je pričala da su se Nikola iz Smiljana i Marijan iz Gračaca upoznali tridesetih godina u Americi. Njen deda je nosio sa sobom fotografije sa posvetama Tesle i Mihaila Pupina. Prilikom jednog putovanja vozom, hvalio se pokazujući putnicima svoje poznanike, pa mu je neko ukrao sliku sa Teslinom posvetom, dok je drugu sa Pupinovom Irena dala Muzeju Nikole Tesle.

Marijan se našao na bezbroj plakata na kojima je širom sveta reklamiran njegov nastup. Stotine plakata i bar hiljadu razglednica i pisama koje je Marijan slao iz zemalja u kojima je demonstrirao svoju nadljudsku snagu, od Amerike do Kine, nalaze se u Teslinom muzeju u Beogradu.

Pričalo se da je Marijan tri puta bio kod Tita i da je uvek dolazio sa pištoljem. Obezbeđenje nije ni pomišljalo da mu ga oduzme, samo su mu se sklanjali.

Okršaj s 200 Italijana Godine 1907. pozvan je na slet u Rijeku. Za protivnike je dobio šestoricu poznatih italijanskih rvača – Etoa, Tiberija, Zavattija, Attilija, Kortija i Fernanda Duvarija.

Iako je bio izuzetno snažan nikada nije težio više od 100 kilograma.

Svu šestoricu protivnika je savladao sa neverovatnom lakoćom, nakon čega ga je 200 Italijana, koji nisu mogli da podnesu tako katastrofalan poraz, mučki napalo.

Iz tog neravnopravnog okršaja Matijević je izišao sa slomljenom desnom rukom i nekoliko uboda nožem. Ali i protivnici su njega dobro upamtili.

Sutradan je riječki Novi list objavio opširan izveštaj. Ogorčeni na takvu podmuklost, Riječani su napadali Italijane, izbila je tuča neviđenih razmera, da su čak i mornari ratne flote morali da intervenišu kako bi smirili sukob.

Iz Rijeke je Matijević prevezen na lečenje u Budimpeštu, koje je trajalo osam meseci.

Nakon oporavka 1914. oženio se Irenom Kon i krenuo na turneju po SAD-u i za 17 minuta savladao dotada nepobeđenog estonskog atletu Komarosa.

Na svojim putovanjima stigao je i do Kine. Kinezi su se divili njegovoj snazi, naročito kada su gledali kako rukama lomi konjske potkovice ili kada je uspevao da nadjača par konja nedopustivši im da pokrenu kola.

Niko od 11 dece nije nasledilo tu neviđenu očevu snagu.

Iako je imao urođene fizičke predispozicije, on je svakodnevno uporno vežbao.

U poodmaklim godinama (umro je u 74. godini) znao je da izvede poneku atrakciju za prijatelje. Godinu dana pre smrti u Županji je gurao natovarene vagone.

Kad su ga pitali može li još uvek da učini nešto kao u mladosti, rekao je da više ne može šakom da zakucava eksere u dasku, ali da još uvek može da zadrži jedan par konja. Sedam dana pre smrti poslednji put je nastupio.

Tražio je nekog da se s njim rve i ako ga taj pobedi, dobija svih 40-ak odlikovanja koje je na snagu zaradio u svetu. Protivnika nije našao.

Izvor: Espreso