Connect with us

Region i svet

GODINAMA JE ČUVAO TAJNU – NIJE ZNAO KAKO DA REŠI PROBLEM, A ONDA JE POBIO CELU PORODICU: Pravio selfije sa žrtvama

Objavljeno

-

Foto: TANJUG/AP/ASHLEE REZIN GARCIA

Nakon ubistava slao je poruke prijateljima u kojima je rekao da je „ovo planirao tri godine“ i da se osećao kao „jadna kukavica“, ali da je to osećanje prestalo kada ih je pobio.


Menhaza Zamana porodica je smatrala zlatnim dečakom sa blistavom budućnošću, ali on je godinama skrivao tajnu koja ga je na kraju pretvorila u ubicu, piše „The Mirror“.

Roditelji Menhaza Zamana voleli su da se hvale svojim sinom. S ponosom bi svima rekli da je Zaman, tada 23-godišnjak, svoju porodicu uvek stavljao na prvo mesto i da će uskoro diplomirati na inženjerskom fakultetu, tako da je imao svetlu budućnost.

Tata Moniruz (59) i mama Momotaz (50) jedva su čekali da ga vide kako dobija diplomu. Zaman je živeo sa roditeljima, sestrom Malesom (21) i bakom Firozom Begum (70) u Markamu u kanadskoj provinciji Ontario.

Njegovi roditelji su emigrirali iz Bangladeša u Kanadu u potrazi za boljim životom.

Par je bio ponosan na svoje korene i pobrinuo se da njihovi sin i ćerka poštuju njihovo nasleđe. U osnovi njihovih učenja bila je važnost porodice i snažna radna etika.

Zamanu i Malesi su od detinjstva govorili da su obrazovanje i naporan rad temelji uspeha. Do 2019. godine Malesa je bila na univerzitetu i želela je da bude neurohirurg.

Zamanovo diplomiranje trebalo je da bude 28. jula, a pričali su i o nastavku obrazovanja i master studijama.

Ali Menzah Zaman je imao tajnu. Godinama je živeo dvostruki život i uopšte nije bio blizu diplomi.

Zaman uopšte nije studirao na Univerziteta u Jorku, kako je njegova porodica verovala – upisao se na lokalni koledž, ali je brzo padao na ispitima, i uprkos tome što mu je pružena šansa da ih ponovi, ipak nije uspeo i odustao je 2015. godine od studija nakon par semestara.

On ništa od toga nije rekao porodici. Samo je svakodnevno izlazio iz kuće, sa ruksakom i laptopom, i pretvarao se da ide na univerzitet u razrađenoj laži koja je trajala godinama.

Umesto toga bi otišao na neko mirno mesto gde bi igrao RPG video igre za više igrača kojima je bio opsednut. Stekao je prijatelje na mreži iz celog sveta i tada bi “nestao u virtuelnom životu” – gde nije postizao neuspehe.

Posle nekog vremena počeo je boravi u lokalnom tržnom centru ili bi išao u teretanu. Njegova porodica nije ništa znala, a sa Zamanovim besprekornim ponašanjem kod kuće, nije izazivao nikakve sumnje. Do leta 2019. znao je da mu vreme ističe.

Njegovi roditelji bili su uzbuđeni zbog diplomiranja – a Zaman je znao da će njegova tajna biti otkrivena.

Tri godine je gajio uznemirujuću ideju o tome kako da izbegne da to kaže roditeljima, i bilo je vreme da svoj plan sprovede u delo.

Dana 27. jula, dan pre nego što je trebalo da diplomira, Zamanov otac je bio na poslu, njegova sestra je radila honorarno u prodavnici, a mama i baka su bile kod kuće .

Oko 15 sati on je najpre ubio majku. Udarao ju je kalauzom, a zatim joj prerezao grlo kuhinjskim nožem. Zatim je, otprilike sat vremena kasnije, isto učinio i svojoj baki. Zaman je potom satima igrao video igre i dremao dok je čekao da mu se sestra vrati kući. Kada je Malesa ušlana vrata, udario ju je po glavi i takođe joj prerezao grlo. Negde oko ponoći, kad se njegov otac vratio sa posla, Zaman je i njega ubio na sličan način kao i ostale članove porodice i tako završio svoj ubilački pohod.

Zaman je sada bio u kući sa telima svoje porodice. Nije krenuo da beži, ili da se prijavi policiji, već je počeo da razgovara sa svojim prijateljima na mreži.

„Upravo sam zaklao celu svoju porodicu“, napisao je na četu i rekao da će verovatno ostatak svog života provesti u zatvoru.

U početku su ostali igrači mislili da se šali i ovo je bio izvrnuti način za privlačenje pažnje u virtuelnom svetu.

Ali onda je Zaman poslao nekoliko slika tela nekolicini prijatelja i selfi na kojem drži krvavi nož i oni su se uznemirili.

Na kraju je policiju IP adresa dovela do Zamanove kuće i policajci su tamo stigli popodne 28. jula. Zaman je još uvek bio tamo, a gore na spratu su bila tela Momotaza, Moniruz, Firoze i Malese. Policija ga je uhapsila i optužen je za četiri prvostepena ubistva.

Masakr je šokirao zajednicu i svi su bili u neverici da je ubistva izvršio Zaman – zlatni dečak koji je pomagao svojoj mami u kupovini i imao toliko toga čemu je mogao da se raduje.

Zaman je priznao da je ubio svoju porodicu jer bi uskoro saznali da je godinama lagao o svom obrazovanju.

Nije želeo da otkriju da njegov neuspešni dvostruki život. Istražitelji su otkrili da je on

Priznao je krivicu na suđenju u septembru prošle godine i dva meseca kasnije osuđen na doživotnu kaznu, uz minimum odsluženih 40 godina pre mogućeg puštanja na uslovnu slobodu.

Izvor: Mondo

Crna Gora

O AJKULI U BUDVI SE I DANAS PRIČA: Mladić (21) je od STRAHOVITOG UGRIZA bio skoro PREPOLOVLJEN, 1 detalj je JEZIV!

Objavljeno

-

Objavio

Ilustracija, Foto: Profimedia


Prirodni plen velike bele ajkule je tuna. To je jedna od retkih riba koja se poslednjih godine češće susreće u Jadranskom moru


O tragičnom događaju u Budvi i dan danas se šapuće. Uvalica na samom rubu, desno od poznate plaže Mogren, tik od velike ravne stene koja je omiljeno mesto za sunčanje i kupanje turistima, čuva užasnu priču o rano ugašenom životu.

Jedini poznati napad ajkule na čoveku u crnogorskom primorju dogodio se 13. jula, davne, 1955. godine. Tri mladića odveslala su drvenom barakom ka Budvi iz pravca Jaza, gde su su letovali u koloniji studenata. Prekrasn voda na ovom neobičnom prostoru mamila ih je na kupanje.

Prvi u vodu je uskočio dvadesetjednogodišnji student elektrotehnike iz Čačka – Stevan Stevica Tomašević i ubrzo nakon toga bio je napadnut. Od strahovitog ugriza morske nemani mladić je bio gotovo prepolovljen.

Lokalni ribari su tvrdili kako je Tomaševića napala velika bela ajkula koju je primetila i mornarička straža, pokušavajući bezuspešno da je ulovi. Prema navodima, ajkula je bila dugačka skoro sedam metara.

Prema sećanjima starih Budvana, doplivala je u Jadransko more za jednim američkim brodom, a ka obali crnogorskog primorja privukla ju je lešina magarca koju je neko bacio nedaleko od uvale na rubu plaže Mogren gde se dogodio smrtonosni napad.

Nekoliko dana nakon tragedije, porodica i prijatelji nesrećnog mladića isplivali su čamcem do mesta nesreće i oprostili se od Stevice bacivši cveće i vence u more. Neverovatna je priča o jezivom detalju o kom se pričalo nakon nesreće. Mladić je pre skoka u vodu imao majicu Kajkaškog kluba Čačak, na kojoj je bio izvezen broj 137, koji odgovara datumu njegove smrti.

Mesec dana nakon tragedije, pri vrhu stene koja se uzdiže iznad uvalice na rubu plaže Mogren, porodica tragično nastradalog mladića postavila je spomen ploču. Ona i dan danas stoji na istom mestu, ali uklesani natpis nije moguće pročitati, što zbog nepristupačnosti, što zbog toga što je patina sakrila slova na tabli.

Na tabli je ispisano:

– U uvali iza ove stene, kupajući se sa drugovima, 13. VII 1955. izgubi život Stevan-Stevica Tomašević, student elektrotehnike iz Čačka, u svojoj 22. godini, a kao žrtva morske nemani. Neutešna porodica i drugovi.

O nemilom događaju nije izvestio nijedan štampani medij! Prvi tekst posvećen tragediji kraj plaže Mogren, bio je članak objavljen u „Pobjedi“ od 14. avgusta 1955. godine. Podgorički list je tada izlazio kao dvomesečnik, a tekst je zapravo bio posvećen postavljanju spomen table stradalom Stevanu Tomaševiću.

– U Budvi je prošle nedjelje obavljena jedna neobična i tužna svečanost. Otkrivena je spomen ploča Stevanu-Stevici Tomaševiću studentu elektrotehnike iz Čačka – piše u uvodu teksta.

Tek u trećoj rečenici spominje se kako je mladić stradao – Nesrećni mladić koji je u Budvi ljetovao u koloniji studenata, nastradao je prilikom kupanja od morskog psa – pisala je „Pobjeda“.

U nastavku teksta navodi se ko je prisustvovao i ko je održao govor tokom ceremonije.

Iz odnosa štampanih medija prema ovoj tragediji jasno je da napad ajkule na čoveka, pored jedne od najatraktivnijih plaža Jadrana, nije u ono vreme bila „društveno-podobna tema“.

U ovom detalju treba tražiti razloge zbog čega se minulih godina u brojnim izveštajima povodom ulovljenih ili primećenih ajkula na crnogorskom primorju, nesreća kraj Mogrena pominjala tek uzgred, bez osnovnih informacija i uglavnom uz netačne podatke.

Ovakav odnos medija potpomogao je stvaranju legende po kojoj je nesrećni mladić skočio sa stene direktno u čeljusti nemani koja ga je nakon toga progutala. U gotovo svim verzijama ove nesreće, mladić je bio žrtva velike bele ajkule.

Ova, za ljude svakako najsmrtonosnija vrsta morskog psa, veoma retko zalazi u Jadransko more i još ređe prilazi obali. U Crnoj Gori je, zvanično, ulovljena samo jednom. Pre šesnaest godina na pučini je mladunče ove nemani izvukao poznati budvanski ribar Ilija Rafailović.

Prirodni plen velike bele ajkule je tuna. To je jedna od retkih riba koja se poslednjih godine češće susreće u Jadranskom moru.

Izvor: Espreso

Nastavi sa čitanjem

NAJČITANIJE 48h