Ako bi ljudi izumrli, ovako bi Zemlja izgledala samo godinu dana kasnije

Da li ste se ikada zapitali kakav bi svet izgledao da svi odjednom nestanu?

Šta bi se desilo sa svim našim stvarima? Šta bi se desilo sa našim kućama, našim kvartovima, našim gradovima? Ko bi hranio psa? Ko bi kosio travu? Iako je to uobičajena tema u filmovima, TV emisijama i knjigama, kraj čovečanstva je i dalje čudna stvar za razmišljanje. Na ovo pitanje jedne učenice odgovorio je Karlton Basmajan, vanredni profesor zajednice i regionalnog planiranja, sa katedre za Urbanistički dizajn državnog univerziteta u Ajovi.

Evo koje promene bi se dogodile na planeti za samo 365 dana ako bi ljudi nestali.

Toliko tišine

Kada bi ljudi jednostavno nestali sa sveta, a vi biste mogli da se vratite na Zemlju da vidite šta se dogodilo godinu dana kasnije, prva stvar koju biste primetili ne bi bila vašim očima.

To bi bilo sa vašim ušima.

Svet bi bio tih. I shvatili biste koliku buku ljudi prave. Naše zgrade su bučne. Naši automobili su bučni. Naše nebo je bučno. Sva ta buka bi prestala.

Primetićete vremenske prilike. Posle godinu dana bez ljudi, nebo bi bilo plavije, vazduh bistriji. Vetar i kiša bi očistili površinu Zemlje; sav smog i prašina koje ljudi prave bi nestali.

Dome, slatki dome

Zamislite tu prvu godinu, kada bi vaša kuća sedela bez ikakvih problema.

Uđite u svoju kuću – i nadajte se da niste žedni, jer u vašim slavinama neće biti vode. Sistemi vode zahtevaju stalno pumpanje. Ako niko nije na javnom vodovodu da upravlja mašinama koje pumpaju vodu, onda vode nema.

Ali voda koja je bila u cevima kada su svi nestali bi još uvek bila tu i kada je došla prva zima – tako da bi pri prvom hladnom naletu hladan vazduh zamrznuo vodu u cevima i popucale bi.

Ne bi bilo struje. Elektrane bi prestale da rade jer ih niko ne bi nadgledao i održavao zalihe goriva. Tako bi vaša kuća bila mračna, bez svetla, TV-a, telefona ili kompjutera.

Vaša kuća bi bila prašnjava. U stvari, u vazduhu je stalno prašina, ali mi to ne primećujemo jer naši sistemi za klimatizaciju i grejači raznose vazduh. I dok se krećete kroz sobe u svojoj kući, i vi održavate prašinu u pokretu. Ali kada sve to prestane, vazduh u vašoj kući bi bio miran i prašina bi se slegla svuda.

Trava u vašem dvorištu bi rasla – i rasla bi i rasla dok ne bi postala toliko duga i gipka da bi prestala da raste. Pojavio bi se novi korov, i bio bi svuda.

Mnogo biljaka koje nikada ranije niste videli ukorenilo bi se u vašem dvorištu. Svaki put kada drvo ispusti seme, može izrasti mala mladica. Niko ne bi bio tu da ga izvuče ili poseče.

Primetili biste da mnogo više insekata bruje okolo. Zapamtite, ljudi imaju tendenciju da rade sve što mogu da se otarase buba. Oni prskaju vazduh i zemlju sprejom protiv buba. Oni uklanjaju stanište buba. Stavili su paravane na prozore. A ako to ne uspije, udare ih.

Bez ljudi koji rade sve ove stvari, insekti bi se vratile. Ponovo bi imali slobodnu kontrolu nad svetom.

U ulici u kojoj živite

U vašem kraju, stvorenja bi lutala okolo, gledala i pitala se.

Prvo mališani: miševi, mrmoti, rakuni, tvorovi, lisice i dabrovi. Ovo poslednje bi vas moglo iznenaditi, ali Severna Amerika je nekada bila bogata dabrovima.

Kasnije su dolazile veće životinje – jeleni, kojoti i poneki medved. Ne u prvoj godini, možda, ali na kraju.

Bez električnog svetla, vratio bi se ritam prirodnog sveta. Jedina svetlost bi bila od Sunca, Meseca i zvezda. Noćna stvorenja bi se osećala dobro kada bi vratila svoje tamno nebo.

Često bi se dešavali požari. Grom može da udari u drvo ili polje i zapali grmlje ili pogodi kuće i zgrade. Bez ljudi koji bi ih ugasili, ti požari bi trajali dok se sami ne izgore.

Oko grada

Posle samo godinu dana, betonske stvari – putevi, autoputevi, mostovi i zgrade – izgledali bi otprilike isto.

Vratite se, recimo, deceniju kasnije, i pukotine bi se pojavile na njima, sa malim biljkama koje su se vijorile kroz njih. To se dešava zato što se Zemlja stalno kreće. Sa ovim kretanjem dolazi pritisak, a sa ovim pritiskom dolaze i pukotine. Na kraju bi putevi popucali toliko da bi izgledali kao razbijeno staklo, a čak bi i drveće raslo kroz njih.

Mostovi sa metalnim nogama bi polako zarđali. Grede i vijci koji drže mostove takođe bi zarđali. Ali veliki betonski mostovi i međudržavni autoputevi, takođe betonski, trajali bi vekovima.

Brane i nasipi koje su ljudi sagradili na rekama i potocima sveta  bi erodirali. Farme bi se vratile prirodi. Biljke koje jedemo počele bi da nestaju. Više nema mnogo kukuruza, krompira ili paradajza.

Životinje na farmi bile bi lak plen medveda, kojota, vukova i pantera. A kućni ljubimci? Mačke bi postale divlje – to jest, postale bi divlje, iako bi mnoge bile plen većih životinja. Većina pasa takođe ne bi preživela.

Kao u starom Rimu

Za hiljadu godina, svet kojeg se sećate bi još uvek bio nejasno prepoznatljiv. Neke stvari bi ostale; to bi zavisilo od materijala od kojih su napravljeni, klime u kojoj se nalaze i obične sreće. Ovde stambena zgrada, tamo bioskop ili tržni centar koji se raspada stajali bi kao spomenici izgubljenoj civilizaciji. Rimsko carstvo je propalo pre više od 1500 godina, ali čak i danas možete videti neke ostatke.

Ako ništa drugo, iznenadni nestanak ljudi sa sveta otkrio bi nešto o načinu na koji smo se odnosili prema Zemlji. To bi nam takođe pokazalo da svet koji imamo danas ne može da preživi bez nas i da ne možemo preživeti ako nam nije stalo do njega. Da bi nastavila da funkcioniše, civilizacija – kao i sve drugo – zahteva stalno održavanje.