Šta se dešava kada majka ne pruža detetu fizičku nežnost: Čuveni lekar objašnjava iz sopstvenog iskustva

Fizička naklonost ne dolazi prirodno — posebno onima koji je nisu primili kao deca. U iskrenom razgovoru sa Melom Robinsom, dr Gabor Mate, lekar i pisac, otkriva svoju ličnu priču o tome kako ga je traumatično detinjstvo ostavilo sa dugom istorijom poteškoća u izražavanju naklonosti, igranju sa decom i, što je najvažnije, primanju zagrljaja.

„Veoma iznenađujući uvid do kojeg sam došao dok sam radio na sebi i rešavao rane iz prošlosti je da, iako sam veoma topla osoba, nisam sklon fizičkoj nežnosti.

I to razumevanje, taj bljesak uvida – da moram više da se potrudim da se zagrlim, da budem fizički prisutniji sa svojom decom – to je nešto što nisam dobijao. Potičem iz duge loze ljudi sa farme i vrednih radnika, gde izreka kaže „stisni zube i nastavi dalje“. I takva je moja majka – iako je topla, divna i puna ljubavi, nije fizički nežna.

I to je nešto sa čime se zaista identifikujem, jer sam kao odrasla osoba shvatio da to zaista želim da promenim. I potreban je trud. Moram svesno da se podsetim – oh, stojim ovde kao statua, a sada je vreme da zagrlim nekoga. Moram samo da izbrojim do pet i onda ih zagrlim. Nekada sam bio pravi „zagrljajofob“.

A ipak sam te zagrlio danas kada sam ušao. Ali da je bilo više ljudi u prostoriji i da su počeli da se grle, stajao bih ukočen i ne bih reagovao. To je odgovor na to da nikada ne budete zagrljeni. I to je zaštitna školjka. Ne želite da se otvorite, ne želite da budete ranjivi. Ovo dovodi do nekih iznenađujućih ponašanja kod odraslih koji su zapravo znaci nerešene traume iz detinjstva.

Ponekad su to kvaliteti koje svet čak ceni. Veliki uspeh može biti rezultat traume, jer neko stalno pokušava da dokaže svoju vrednost . Na primer, pomenuo sam svoju radoholičarsku prirodu – jer sam morao da dokažem svetu da sam važan. To me je učinilo uspešnim i poštovanim lekarom – spolja. Ali iznutra je to bila sasvim druga priča. A i u mojoj porodici je bila sasvim druga situacija.

Ljudi koji su veoma privlačni i koji ulažu mnogo energije u svoj izgled – njima se divi svet. Ali često je to želja za pažnjom koja je trebala biti njihova od rođenja. Ne osećaju se dobro ako nisu privlačni. A kako stare, postaje sve gore – ovaj očajnički pokušaj da ostanu mladi jer ne veruju da su dovoljni takvi kakvi jesu.

Dakle, karma se može manifestovati u uspehu – onakvom kakav svet prepoznaje – ili u drugim oblicima. Na primer, kada neko nije otvoren za fizički kontakt ili se jednostavno „isključuje“. Moj odgovor na prekid intimnosti u mom odnosu sa suprugom bio je da se zatvorim. Postao sam ćutljiv i nepristupačan. O tome pišem u prvom poglavlju svoje knjige.

Dođem kući sa časa, ona mi pošalje poruku da još nije otišla od kuće da me pokupi sa aerodroma – i uđem u stanje povlačenja. Zato što ponovo proživljavam napuštenost – napuštenost iz detinjstva. U tom trenutku to ne shvatam. Prvi put kada sam ponovo video svoju majku posle pet-šest nedelja razdvojenosti, nisam je pogledao danima. To je tipičan dečji odgovor – dečji mozak kaže: „Toliko te je bolelo kada si bio napušten, da se više nikada nećeš otvoriti.“

I kao muž, uradio sam istu stvar — koja je dugo bila najveći problem u mom braku: moja tendencija da se zatvorim pred bilo kojim oblikom bola. Čak i ako taj bol nema veze sa sadašnjim trenutkom — to je okidač koji otvara staru ranu.

Znate, uvek se setim onog divnog filma sa Robinom Vilijamsom i Metom Dejmonom – Dobri Vil Hanting. Dešava se u Bostonu, zar ne? Tamo psiholog (Robin Vilijams) zgrabi svog veoma ranjenog i poremećenog štićenika (Met Dejmon) i kaže: „Nisi ti kriv“.

Ako biste to zaista mogli uzeti k srcu – to je najveća poruka koju želim da prenesem. Nisi ti kriv. Ali postoji razlog za to i na njemu treba raditi.“